Ливнички кокс је критичан материјал у индустрији ливења метала, који обезбеђује неопходан извор топлоте и окружење за редукцију хемикалија за процес топљења. За разлику од металуршког кокса, ливнички кокс захтева већу снагу после-реакције (ЦСР > 60%), нижу реактивност (ЦРИ < 30%) и стабилније карактеристике сагоревања. Висок-квалитетни ливнички кокс обично има садржај пепела испод 10–12%, садржај сумпора испод 0,7% и испарљивих материја око 1,5%, што обезбеђује стабилну температуру топљења и растопљено гвожђе високе{10}} чистоће.
Савремена производња ливничког кокса првенствено користи високо{0}}квалитет ниско-испарљиве угље (као што су коксни угаљ и масни угаљ) у прецизним пропорцијама и оптимизује структуру кокса кроз специјализоване процесе коксовања, укључујући суво гашење (ЦДК). Кључни физички индикатори укључују: чврстоћу на ломљење (М40) > 85%, отпорност на хабање (М10) < 8% и порозност контролисану између 35–45%. Ови параметри директно утичу на пропустљивост куполасте пећи, ефикасност топљења и квалитет растопљеног гвожђа.
Међународна асоцијација ливница (ИФА) класификује ливнички кокс у три разреда: премиум за високо{0}}прецизно ливење, 1. за ливење аутомобилских делова и 2. за општу производњу ливења. Избор одговарајуће класе може повећати ефикасност топљења за 15–20% и смањити укупну потрошњу енергије за 8–12%. Уз растуће еколошке прописе, потражња за ливничким коксом-ниских емисија (ниско сумпора и азота) брзо расте, показујући годишњу стопу раста од 18%.
